*Ne
znam zbog cega razmisljam o tebi, kada ja tebe uopste i ne poznajem. Nikad te
nisam video.Samo tvoju sliku na ulicnom plakatu, na jednom posteru pokraj
starog autoputa. Verovatno te nikad necu upoznati, a ipak o tebi razmisljam,
moje misli se uvek nekako tebi vracaju,
pronalaze te i dovode nocu meni u san. – Tako provodimo vreme u mom snu
setajuci pored obale plave reke, kroz mirisna polja i cvetne livade slusajuci
žamor insekata i radosni cvrkut ptica. Dajes mi inspiraciju, nadahnuce, a u
isto vreme setu i tugu jer znam da te nikad necu upoznati.
*Presao
bih ja i preko gora, mora i planina zbog
tebe. Ti si u mom kalendaru crveno slovo. Ubedjujem sebe da nemam razloga da
mislim o tebi ... a kad malo bolje razmislim stvarno i nemam, ti zivis u
Americi, a ja u Bosni , nikakvih dodirnih tacaka nemamo, ama bas nista zajednicko.
U bedaku sam, tesko mi je, imam osecaj da me niko ne voli, potreban mi je
snazan cvrst zagrljaj – rame za plakanje... mada ja ne placem. – Ali da se opet vratim tebi, neznanko moja
mala, ti koja me u isto vreme rastuzujes i usrecujes, hladis i grejes. U tvojim
ocima vidim svu lepotu ovog sveta, zaboravim na svo zlo koje se desava oko nas
i u tom trenutku samo ti postojis i niko vise. Imam osecaj kao da sam
ostavljen, bez oprostaja, pozdrava, bez razloga. Budis u meni simpatije moja
neznanko, lutko sa postera, sa naslovne strane. Da li stvarno neko moze biti
ovoliko lud, pa da razmislja o devojci koja zivi tamo negde u ovom svetu sivom.
Ti kao sareni leptir razbijas monotoniju mog zivota. – Zasto me ne pustis ti
mrtva izbledela sliko?!!! – Zasto ne zaboravljam? Mozda u nekom drugom zivotu i uspem da te
ostavim i zaboravim, jednostavno da ne mislim. Ali ti si toliko nežna, krhka i
dobra da ja moram da te cuvam pod staklenim zvoncem kao malo vode na dlanu
strepeci da ne isparis i zauvek nestanes iz mog zivota. Otisnuo bih se ja zbog
tebe na putovanje u meni nepoznato tvoje skriveno mesto, na latici mirisne
nabujale ruze prekrivene istancanim tragom rose, preko koje se sunce u sopstvenom
odsjaju ogleda. Ti mene ne znas , niti ces ikada procitati ovo pismo, nikad
neces znati da jedno srce vene zbog tebe , da se jedna ljubav gasi.... ah
Charllote moja .... samo kad bi znala. Samo kada bi postojao nacin
da ti prosledim ovo.... Svakog dana pred spavanje procitam ovaj sastav kao
molitvu u sebi, pa da mogu bar da ti pricam u snu koliko te zelim Charllote.
Ljubavne strele kad gadjaju, one ne biraju – pucaju direktno u srce, ne
ostavljajuci prostor da zrtva prezivi napad. I tako inficiran tvojom ljubavlju
ja tumaram sam u svom svetu muke i stradanja. Infekcija misli je neizbezna,
bezuspesno pokusavam da se oduprem, da se izvucem iz samostradanja, da
pronadjem izlaz iz ovog pakla, jer pokraj mene nema nikoga. – Jedan siromasan
decak iz provincije masta o modelu, devojci o kojoj ne zna nista – samo naziv
proizvoda kojeg reklamira.... zvala se
Charllote, ili je to mozda bio naziv reklamnog proizvoda – ko zna??? - Ja samo znam da sam svaki dan prolazio
pokraj nje, starom cestom, pored koje stoji izbledeli bilbord sa njenim
likom... pred njom bih svaki put usporio, uzdahnuo, povukao par puta dim
cigarete i nastavio dalje. Posle sam saznao, andjeo koji mi je dolazio u san je
iz Kalifornije, i to koja slucajnost iz grada andjela. Dobio sam njen broj,
naravno ne njen licni broj, vec broj agencije koja ju je zastupala. Posle 15
min. poniznog moljakanja uspeo sam da dobijem njen privatni broj. Nazvao sam je
i ispricao svoju pricu. Dugo smo cutali... ja sam cutao iz straha i strepnje da
mi nece verovati u sve sto sam joj rekao, a ona verovatno zbog cuda i soka u
kom se nasla. Predlozila je da dodje u Bosnu, da se upoznamo jer takav naboj
emocije sazete u malom parcetu papira nikad nije dozivela ni osetila. Posle
nekoliko dana odlucih da pristanem, misli su mi bile haoticne, hipnoza duse i
tela, jer ona nije bila stvarna, zivela je samo u mojim snovima. Kaze da je
kupila kartu, sela je u avion. A sta ako ...... ..... a sta ako nije........
ako ona nije....... ona prelepa, krhka, nežna i dobra devojka sa bilborda? Sve
se u meni lomilo, imao sam osecaj da mi dusa napusta telo, da mi srce staje.
Upoznacu devojku koja..... koja nije.... stvarna – jedva izgovorih dve
poslednje reci. Dlanovi su mi se znojili, a kolena klecala – vise nista nisam
znao i nista mi nije bilo vazno. Nazvala me je telefonom i rekla da je bezbedno
sletela na beogradskom aerodromu i da sutra dolazi u Banja Luku, pozdravila me
i suptilnim glasom porucila da jedva
ceka da me upozna. – Javila mi se,
javila mi se.... ja je nisam zvao, nego se ona meni javila, ona se meni javila! Prekinuo sam, slusalica mi je
iskliznula iz ruke, ja sam pao na krevet dok su mi otkucaji srca odzvanjali u
usima. Pomislih vec je vece, polako pada noc, gradska buka jenjava i grad
polako tone u san. – Ja ne mogu da zaspim, neki grc me uhvati, steze mi grudi i
stavlja omcu oko vrata, borim se sam sa sobom, preznojavam se, fali mi vazduha
– gusim se. Poceo sam da jecam, plakao sam kao malo dete, ne znam zasto, ali
bilo mi je potrebno da sve izbacim iz sebe – bila je to duga noc. Svanulo je
jutro, lep dan, nebeski svod iznad moje glave kupao se u suncevim zracima, a ja
sam se razboleo. Snazna glavobolja me razbijala, a i neka mucnina u zeludcu –
da li se ja bojim susreta sa Charllote? Ja ne zelim da je vidim, zelim stalno
da je sanjam. Te moje misli prekinuo je prigusen zvuk telefona. Opet me hvata
nervoza, razmisljam ona je, necu se javiti.....ja necu, necu da se jav.......
ukljucila se automatska sekretarica, bila je to ona ... ostavila je poruku da
je u Banja Luci, da je odsela u hotelu Bosna i da joj se javim. – Posle dva sata nazvao sam je u
alkoholisanom stanju i nekako uspeo da odgodim sastanak za sutra. Sledece jutro
probudio sam se na fotelji ... tup bol odzvanja u mojoj glavi i kao munja mi
proleti Charllote. Sigurno je otisla, nije me cekala, uspeo sam da joj dokazem
da sam djubre i sad sam miran, potisten i sam. Nazvao sam recepciju hotela i
pitao za gospodjicu Charllote, a oni su mi ljubazno objasnili da je gospodjica
Charllote spakovala kofer i da se sprema za odlazak. Bacio sam telefon, uzeo u
ruke stari ocev kaput i istrcao iz kuce. Napolju lisce susti i kisa pomalo
pada, pojacava tempo, a ja trcim.... da stignem svoju Charllote. Trcao sam tako
sav mokar , a ocev kaput je postajao sve tezi . Niz staru cestu zuborila je
voda, ogroman oblak otvorio se iznad mene – kao da je i Bog video da je ne
zasluzujem. Koraci su mi bili sve kraci, umor me stigao, a dusa me pece.
Govorio sam u sebi – izneverio sam je, ipak sam dokazao da sam djubre –
ironicno se osmehnuo i rekao – uspeo sam. Sad tako porazen i pomalo mrtav hodam
po kisi starom cestom. Preostalo mi je
samo da se dosecam njenog lika. Gledao sam auta kako jedan za drugim
prolaze.... kad iznenada prekinuo me je nezan zenski glas, trazila je maramicu,
bila je to ona... ona... moja
Charllote!!! Brisao sam joj lice mokro od kise i poceo da placem, zagrlio je
snazno i ogrnuo ocevim kaputom. Ona je plakala u mom zagrljaju ispod istog onog
bilborda gde sam je prvi put video.
*
Sad dok pricam ovu pricu moj sagovornik me prekida i govori – Tebe je ne moguce
shvatiti ? – Eh prijatelju znam... To cujem jako cesto... samo jedna osoba na
celom ovom svetu mi je rekla da me razume. – Ko ? – uptao me je pokazujuci u
svojim ocima istinsku zainteresovanost... – Odgovorih mu umornim sapatom – Ona
druze, samo ona me razume.
Нема коментара:
Постави коментар